Oni su obrazovani, mnogo rade i pristojno žive od svoje zarade. Vole svoj posao, a uslovi u kojima rade su po najvišim svetskim standardima. Mogu da priušte sebi kredit za kola, ili stan, i da svaki godišnji iskoriste za neko putovanje. Nisu bogati, ali žive normalno u Srbiji. Predstavljaju srednju klasu koja je nekada postojala u ovoj državi. Oni su IT inženjeri i programeri Novog Sada.
A kako to sve izgleda? O njima se puno govori, ali koje su njihove priče?
Marko Bogdanović ima 21 godinu i trenutno je na drugoj godini studija na Fakultetu tehničkih nauka. Nedavno je osvojio stipendiju jedne od vodećih IT kompanija u Srbiji.
– Ovaj sektor je perspektivan, možeš da se zaposliš, zanimljivo je, ima dosta matematike i logičkih stvari, bez učenja napamet. Nisam se pokajao i to je definitivno put kojim želim da idem. Takođe, hteo sam da osetim praktičan rad i jedna velika firma me je primila na probnu praksu, to sam dobro uradio i dali su mi stipendiju. Trenutno radim kod njih nekoliko puta nedeljno, i tamo ću započeti karijeru kao inženjer. Inače, u tim preduzećima je zdravo okruženje, uvek traže nove kadrove, a može i da se napreduje. U početku nisam znao kako da se postavim i koga smem da pitam, ali možeš svima da se obratiš, svi su opušteni, objasne ti više nego što si pitao. Zadovoljni su, rade to što vole, plaćeni su i mogu da žive od toga. Primetio sam da su dosta manje opterećeni, čitaju novine, ali ih ne tišti situacija, ne zanima ih ko je na vlasti – objašnjava Bogdanović za portal mojnovisad.com.
Ovaj mladi čovek procenjulje da oko 70% njegovih kolega studenata sa smera želi da ode u inostranstvo. Prema njemu, budući programeri ne razmišljalju o tom da doprinesu promenama u zemlji, već više da se istaknu i da sebi stvore dobar život.
Da mnogi srednjoškolci razmišljaju slično govori i podatak da se na Fakultet tehničkih nauka ove godine prijavilo 2.597 maturanata. Najveće interesovanje ove godine je na računarstvu i automatici gde se prijavilo skoro 400 kandidata.
Kada reč o razvoju softvera, Novi Sad važi ra respektabilan centar u Evropi. Pristup poslu je ozbiljan i dosta Novosađana je zaposleno u ovoj industriji. U poslednje vreme puno radnika je iz drugih oblasti “uvučeno” u ovaj sektor, poput dizajnera, stručnjaka za ljudske resurse, menadžera. Skoro sve IT kompanije u Novom Sadu sarađulju sa inostranstvom, pre svega zapadnom Evropom i Amerikom. Naši sagovornici smatraju da bi pravo rešenje bilo da se branša organizuje, da se udruže manje firme kako bi se uzeli veći svetski projekti. Trenutno je malo velikih kompanija, a više malih koje za to nisu sposobne. Kako kažu, jedan od problema je i to što smo se sa cenama opasno približili Zapadu.
Raspon plata IT inženjera je od 600 do 1.500 evra za programere, dok se o platama na višim pozicijama u srednjim i velikim kompanijama ne govori.
Kako je sve počelo?
– Sve je krenulo kada su katedre za računarstvo i automatiku na Fakultetu tehničkih nauka za vreme ratova, sankcija i potom krize, morale nekako da se snađu i obezbede svoje ljude. Počeli su da traže projekte po inostranstvu i sarađivali su sa našim studentima i ljudima koji su tamo otišli. Vremenom je taj biznis porastao. Tako smo došli do situacije da smo dobili mnogo IT kompanija koje zapošljavalju mnogo inženjera – objašnjava za mojnovisad.com Dubravko Ćulibrk, vanredni profesor Departmana za Industrijsko inženjerstvo i menadžment.
– Saradnja naših kompanija sa inostranim počela je individualnim kontaktima. Većina ljudi koja je otišla, tražila je neki način da napravi posao, tako što će uzeti posao tamo koji će biti urađen ovde za manje novca. Na osnovu toga i dobiješ angažman, ali napraviš lepu razliku u ceni i to je to, recept koji uvek radi – kaže profesor Ćulibrk.
Mnoge velike svetske kompanije koje su zbog jeftine radne snage krenule u Indiju i Kinu, razočarale su se u efekte toga, i onda su tražile nešto bliže kući, ali ipak jeftinije.
Prema rečima profesora Ćulibrka u Novom Sadu sigurno ima nekoliko hiljada zaposlenih u IT sektoru, jer postoji nekoliko kompanija koji prebacuju 700-800 inženjera i dvadesetak koji imaju pedesetak takvih stručnjaka. Mnogi studenti rade praksu i mogu da obezbede egzistenciju pre završetka studija. Mali je procenat ljudi koji se ne zaposle. Sve vreme fakultet je u kontaktu sa tim kompanijama, često su osnivači tih firmi profesori, pa imaju direktan uvid u to šta se traži, šta će se tražiti i mogu direktno da menjaju programe.
– Startna plata mnogih ljudi koji tek što dođu sa fakulteta, a možda nisu bili najbolji studenti, je od 650 do 700 evra u Novom Sadu. To je za srpske uslove sasvim dobro. To su generalno visoko obrazovani ljudi, što je u Srbiji manjina koja treba fenjerom da se traži. Ljude koje privlače tehnički sistemi, imaju specifičan način razmišljanja, ali imaju široku sliku, i to je lepa zajednica, družite se sa pametnim ljudima i svi imate neka relativno pristojna primanja – objašnjava ovaj profesor.
Srđan Sladojević je docent departmana za Industrijsko inženjerstvo i menadžment na FTN-u, nakon što se vratio sa usavršavanja iz inostranstva, zajedno sa svojim kolegom, profesorom Ćulibrkom osnovao je kompaniju Panonit.
– Hteli smo da kod nas bude mnogo opuštenija atmosfera, da ljudi međusobno komuniciraju na poslu. Jednom mesečno pravimo roštilj u dvorištu firme. Alkohol u kompaniji nije zabranjen i normalno je da se posle radnog vremena popije pivo u kancelariji. Društvene mreže se koriste u umerenoj količini, nije zabranjeno i niko to ne zloupotrebljava. Čak mislimo da će biti produktivniiji ako imaju takav predah. Rade u manjim grupama da budu opušteniji. Sluša se pristojna američka muzika, kako bi se izbegla tišina i sterilna atmosfera u kancelariji – objašnjava Sladojević.
Ova kompanija ima stalne interne obuke zbog konstantnog unapređenja znanja svojih zaposlenih. Kursevi traju tokom radnog vremena.
Nenad Berić ima 36 godina, diplomirao je na FTN-u na katedri za Industrijski menadžment, usmerenje Informaciono komunikacioni sistem. Na istom fakultetu je završio i master studije. Na početku karijere mu je bilo izuzetno teško. I danas se priseća kako jednom prilikom nije imao dovoljno novca da plati račun za struju, pa mu je ona bila isključena. Od tada se njegova finansijska situacija promenila. Radio je već u četiri IT kompanije i trenutno je zaposlen u jednom malom preduzeću za razvoj softvera. Proputovao je Evropom, a neko vreme je boravio i u Minesotii, radeći na projektu. U slobodno vreme se bavi sportom, najviše trčanjem i biciklizmom.
– Stalno radim na sebi, želim da budem bolji i organizovaniji. Šta god da radiš, radi to ozbiljno, to mi je moto, jer onda to daje rezultate i to se potvrđuje svaki dan – objašnjava svoj način razmišljanja Berić.
Kaže da nikad nije doživeo da neko potegne verska, ili nacionalna pitanja u IT zajednici. Tvrdi da su programeri ličnosti koje razmišljalju glavom, i vole to, jer žive od razmišljanja, a to automatski isključuje dogmatsko razmišljanje, bez obzira da li je versko, ili političko, ili neko treće. Žele da odrade posao što bolje i da napreduju.
Sasvim normalni
Osobe zaposlene u IT sektoru nose normalnu odeću i satove, i voze obična kola koja vrede od 10 do 15 hiljada evra, a krajem meseca mogu da plate sve svoje račune, što je u Srbiji, nažalost, uspeh. Mogu da priušte pristojan život, što većina ovde ne može. Nije im problem da sebi i svojim porodicama uplate putovanja. Bez problema mogu da podignu kredit za automobil ili stan i da plaćaju bankama mesečne rate od 100 do 150 evra. Ako nisu preumorni od obaveza i posla izlaze i zabavljalju se. Slabo se bave sportom, uglavnom rekreativno, ali prate sportska dešavanja. Ne gravitiraju ka nekom zdravom životu, jer su jako zauzeti. Radi se o solidarnom društvu, koje se drži zajedno ako neko ostane bez posla, ili ako neko želi da promeni firmu.
– Većina puno radi, čak i za vikend, a prekovremeni rad se dodatno plaća. Firme vam plate obroke. Ti mladi ljudi su prijavljeni i IT kompanije su izuzetno korektne prema svojim radnicima, stalno im izlaze u susret – dodaje Berić.
Da u IT sektoru ipak nije sve idealno svedoče Aleksandar Dragojlović i Ivan Lukić vlasnici kompanije DevSerbia. Dvojica prijatelja došla su iz unutrašnjosti Srbije da studiraju u Novom Sadu i tu su i ostali da žive.
– Pokrenuli smo svoju firmu pre pet godina. Imali smo probleme sa uplatama iz inostranstva, žalili su nam se klijenti iz Velike Britanije i Irske da nam ne mogu uplatiti novac u evrima, jer naša država nije na listi odobrenih zemalja sa jedinstvenim sistemom platnog prometa u EU, u pitanju je takozvana SEPA lista. Morali su da menjaju banku, kako bi nama izvršili isplatu – priča Dragojlović.
Svuda u svetu podsticajne mere su takve da se porezi i nameti smanjuju onima koji su tek osnovali firmu. Ti poreski nameti su u Srbiji preveliki. Ova kompanija mesečno plaća stotine hiljada dinara poreza.
– Prvih šest meseci poslovanja nismo zarađivali, živeli smo od ušteđevine. Mala preduzeća teško opstaju i mnoge male IT firme se zatvore posle pola godine, ili godinu dana. Država ni na koji način ne pomaže – žali se Dragojlović.
– Dobra stvar u našoj struci što smo kolegijalni, posebno te male firme svi se znamo između sebe, družimo se, sarađujemo. Imamo svoja udruženja, naše je NS-TECH koja se sastoji od četiri firme koje služe za razmenu znanja i iskustva, imamo predavanja i diskusije i druženje – objašnjava Lukić.
Zaposleni jedan petak u mesecu mogu da ne rade, samo treba da jave unapred i to ne ulazi u godišnji odmor.
– Ako treba da izađu sa posla ili da malo zakasne, to je sve dozvoljeno. Imamo dobre međuljudske odnose i ne zloupotrebljavaju poverenje. Jedno vreme smo po izboru zaposlenih plaćali treninge u teretani i na bazenu – kaže Lukić.
Dušan Zamurović je direktor novosadske filijale kompanije Codecentric. U pitanju je nemačka firma iz Solingena, koja ukupno zapošljava 300 ljudi, a od toga u glavnom gradu Vojvodine njih 35.
– Retko uzimamo početnike, samo ako su prošli našu praksu, minimum mesec dana. Ona je kvalitetna, posle nje mogu da rade bilo gde, a mi se prema njima, dok su kod nas, ophodimo kao da su naši zaposleni. No, kako se radi u mešovitim timovima sa kolegama iz Nemačke koji su jako rigorozni, cilj je naći što kvalitetnije ljude sa iskustvom, pa je samim tim i selekcija je stroga – kaže Zamurović.
Zaposleni ovde imaju fleksibilno radno vreljudi mogu da slušaju muziku, ili da izađu sa radnog mesta, ako im je to potrebno. Postoji prostorija gde mogu da igraju stoni fudbal, ili da bacaju pikado, a u jednoj od sala mogu i da igraju igrice. U ovom preduzeću kroz smeh kažu da su razmazili svoje zaposlene, ali da to daje rezultate.
– Mladi treba da budu vredni, da imaju budućnost u ovom poslu, dobra je plata i obezbeđuje pristojan život. Ako puno rade mogu i mnogo više zaraditi. IT sektor je trenutno jedini koji nešto proizvodi u Srbiji – tvrdi Zamurović.
Autor teksta: Aleksandar Jovanović
