– Ми смо дошли у ситуацију да држава, која је највећи и најбогатији послодавац, више није у стању да поштује сва права и обавезе из закона што само по себи говори о ситуацији у којој се сви заједно налазимо.
извор: Фронтал
Није довољно нешто прописати законом, потребно је и зарадити средства од којих се права остварују, а о томе се мало ко брине у нашој држави – каже у Саша Тривић, потпредсједник Уније удружења послодаваца РС, у интервјуу за Фронтал.
Можда је вријеме да се почне мислити, да је умјесто такозваних нових политичара, трећих блокова и младих снага, посљедња нада Републике Српске удруживање поштених и вриједних привредника, њихових радника и грађана. Не удруживање у странку, већ једноставно удруживање.
Саша Тривић, раније читаоцима новина и гледаоцима телевизије најпознатији као лице које даје изјаве када треба да поскупе/појефтине пекарски производи, био је најистакнутији представник послодаваца у драматичним разговорима о новом Закону о раду, који су се завршили са још више драме у сали Народне скупштине.
”Мрски послодавац”, био је једини који је одбио да прима накнаду за учешће у раду Економско-социјалног савјета Републике Српске. Из његовог објашњења дало се помислити да је то човјек који сматра да има нешто погрешно у томе да му неко даје новац који није заслужен радом (бројем састанака савјета).
Тривић се појавио и на друштвеној мрежи Твитер, гдје ”уживо” објашњава своје ставове. Одговоре који су пристигли мејлом нисмо хтјели скраћивати, али зато ћете у овом интервјуу прочитати и о Твитеру, затим о ћириличном брендингу чувене бањалучке пекаре ”Мања”, али понајвише о Закону о раду, држави, радницима и послодавцима.
Нови Закон о раду, око којег се подигла велика прашина, ступио је на снагу 20. јануара. Недавно је изречено да постоји низ дилема око његових одредби и да се већ спрема иницијатива за измјене и допуне, те потпуно прилагођавање тржишним условима пословања. Каква је то иницијатива и шта очекујете од ње, да ли ће бити прихваћена?
Како је закон усвојен ”на мишиће”, односно, без пуно разговора и успостављеног дијалога и у њему нису квалитетно рјешена монога питања. Сама чињеница да је у току ноћи ”убачено” преко 30 амандмана на закон је довољан аргумент да можемо рећи да у њему постоје многе недоумице, половична рјешења, чланови који су у сукобу један са другим и сл. Сматрам да о многим питањима треба отворити дијалог и дати прилику свим странама да изнесу своје погледе на њих јер се до доброг закона може доћи само дијалогом и разумијевањем а никако искључивошћу.
Многи који су одлучивали о одредбама закона нису имали представу с чим се у пракси сусрећу радници и послодавци него су углавном на закон гледали из личне или боље рећи синдикалне перспективе. Један од највећих проблема код доношења овог закона су биле претпоставке да су сви послодавци лоши и да је основни циљ послодаваца умањење радничких права.
Циљ закона би требало бити да се санкционишу лоши послодавци и лоши радници и да се истовремено добрим послодавцима и добрим радницима створе услови за нормалан рад . Сматрам да су предложена рјешења написана на штету добрих послодаваца док истовремено немамо рјешење за лоше послодавце. У закону је садржано доста социјалистичких одредби којима се држави оставља могућност да покуша утицати на пословање предузећа иако сви знамо како се то на крају заврши.
Тренутни закон је у једном дијелу ријешио проблеме лоших радника а што се тиче лоших послодаваца нисам сигуран да ли контролни органи имају могућност контроле свега прописаног законом. Ми ћемо кроз нашу иницијативу покушати отворити расправу о питањима која нису ријешена на одговарајући начин те питањима која кроз примјену изазивају недоумице и стварају проблеме у редовном пословању. Имамо обећања Владе да је спремна да разговара о свим проблемима те очекујемо да се у разговоре укључе и сви синдикати.
Шта значи када поједини синдикалисти кажу да су “пропуста у закону свјесни и послодавци” и да у ЗОР-у “све пише а ништа нема”?
Никада нисмо ни рекли да нема пропуста и ту се слажем са синдикатима. Кривица за лош закон је на страни синдиката јер нису хтјели да разговарају о проблемима него су притиском на власт покушали зауставити доношење новог закона. Представници Владе су у таквој ситуацији преузели улогу синдиката, и више него квалитетно са позиције јачега ,заступали ставове синдиката што је на крају произвело лош закон. Сигурно би кроз разговор у мирној атмосфери ријешили један дио пропуста .
Оно што ме охрабрује је став синдиката да у закону има проблема те се и они залажу за одређене измјене. Синдикати су такође дјелимично у праву када кажу ”све пише а ништа нема” из разлога што у закону постоје многа права која послодавци у тренутној ситуацији нису у стању испунити. Није довољно нешто прописати законом, потребно је и зарадити средства од којих се права остварују, а о томе се мало ко брине у нашој држави. Тражили смо да се закон пише у складу са могућностима а не само у складу са лијепим жељама.
Ми смо дошли у ситуацију да држава која је највећи и најбогатији послодавац више није у стању да поштује сва права и обавезе из закона што само по себи говори о ситуацији у којој се сви заједно налазимо. Најлакше се утврђивањем одређених права додворавати бирачима али неко та права треба и обезбједити. Прописивањем права која се не могу испунити или се тешко испуњавају само се вјештачки продубљује сукоб између радника и послодаваца а за заједнички успјех нам је потребно међусобно разумјевање и рад на побољшању услова рада и плата.
Многи тврде да се ни ”прошли” Закон није поштовао. Које су то одредбе из старог ЗОРа-које су се најчешће кршиле?
Један дио закона је био непримјењив, односно није био у складу са могућностима послодаваца, а други дио закона није примјењиван злоупотребама лоших послодаваца . Генерално, односи између радника и послодаваца су на ниском нивоу јер сматрам да не постоји довољно разумијевање за проблеме у којима се налазе једни и други. Непровођење ЗОР-а је посљедица дивље приватизације, финасијски недовољно јаке привреде те покушај власти и синдиката да се социјалистичка права одрже без реалне материјалне подлоге. Послодавци су начешће кршили права радника у дијелу исплате плата у готовини, годишњих одмора, неких права из колективних уговора те броја радних сати, док су истовремено послодавци имали проблема са отпуштањем лоших радника, неоправданим боловањима и организацијом рада у предузећу.
Да ли се послодавци у Српској дијеле на оне који поштују закон, и оне који ”не морају” да поштују закон из било којег разлога и колики је простор и разлика између њих?
Већ сам рекао да један дио поштовања закона зависи од финасијских могућности послодавца док други дио зависи од способности послодавца да схвати значај међусобних односа односно поштовања радника и његових потреба. Сматрам да је успостављање дијалога и промјена односа једних према другима основ за провођење закона. Крајњи циљ треба бити да нам не треба закон него да се договором права и обавезе подигну на ниво већи него што је законом прописан. Стога бих ја ту подјелу направио на други начин односно подијелио бих послодавце на оне који покушавају поштовати права што је могуће више, у складу са могућностима, те на оне који их поштују што је могуће мање, чиме чине штету како својим радницима тако и савјесним послодавцима и вјероватно највише себи, јер по мени такви послодавци немају будућност.
Морамо знати да низак ниво контроле од стране државе у појединим областима омогуђује постојање нелојалне конкуренције чиме су на неки начин оштећени ”уредни” послодавци и радници који раде код њих. Битна ствар за повећање успјешности пословања и истовремено повећање плата и услова рада је борба против сиве економије. Док год неко може да не плаћа порезе не постоји ни могућности да га било ко натјера да поштује ЗОР. Ипак је за све лоше што нам се дешава је најодговорнија држава јер она једина има могућност контролних и репресивних мјера. Нико од нас послодаваца се не може пријатно осјећати док се константно оптужујемо за све лоше у друштву док истовремено има јако мало активности државе на сузбијању недозвољеног понашања. Наравно да би неко поштовао закон и сам закон мора бити у потпуности примјењив што тренутни није. Врло је тешко процијенити ко из ”оправданих” разлога крши закон а ко то ради намјерно, али у сваком случају основна разлика између добрих и лоших послодаваца је у томе што једни имају будућност, а други не.
Да ли постоји “здрава пословна заједница” и да ли је она уједињена ?
Постоје здрава предузећа и оно на чему ми радимо у посљедњих пар година је уједињење таквих предузеђа кроз наша удружења те њихова промоција као битног дијела друштва. Сматрам да док год здрава пословна заједница не буде имала већи утицај на државне политике које се тичу привреде нећи бити бољег живота у РС.
Ми смо као друштво дошли у ситуацију да се сви послодавци осјећају као лопови и да се на неки начин крију од јавности. Одгајамо читаве генерације који мисле да су послодавци највеће зло умјесто да их потичемо да и они буду послодавци. За пословну заједницу а и за цијело друштво је битна промјена односа премо приватном капиталу јер је социјализам пропао и не постоји више јака држава која рјешава све проблеме и обезбјеђује радна мјеста. Једини који данас могу покренути друштво према напријед су послодавци који могу обезбједити нова радна мјеста.
Наравно за јака предузећа требају и способни радници и организована држава те опет долазимо до тачке гдје је видљиво да без друштвеног дијалога не можемо напријед.
Чини се да постоји велики јаз између синдиката и радника које представљају представници Савеза синдиката и радника који раде код послодаваца у име којих сте ви преговарали са синдикатом? Да ли је то иста група људи, да ли се бар дјелимично поклапају ове двије групе?
Основни проблем социјалног дијалога у РС је што је Влада помијешала улоге највећег послодавца и владе . Сматрамо да Влада треба са синдикатима који представљају буџетске потрошаче преговарати одвојено од послодаваца и радника запослених у привреди. У протеклом времену Владе су са једне стране ”гурале” послодавце у преговоре са буџетским потрошачима, а са друге стране, кад испреговарају права буџетских потрошача, та права наметала привреди чиме су изазвани врло лоши односи између радника и послодаваца. Као посљедицу таквих активности имамо ситуацију да послодавци највећим дијелом негативно гледају на активности синдиката, те ће требати доста времена за успостављање међусобног повјерења. Ми ћемо у будућем времену радити на успостављању дијалога са свим синдикатима који представљају раднике у привреди и заједно са њима радити на уједначавању права са радницима који примају плату из буџета јер нам није прихватљиво да неко ко прима плату која се заснива на раду наших радника има знатно већа права од њих.
Младен Иванић је у петак изјавио: “Вријеме је да привредници презму иницијативу”. Шта бисте му на то одговорили?
Ми смо са партијом господина Иванића имали доста коректне разговоре у протеклом периоду и добили смо њихову подршку за највећи дио наших захтјева и приједлога те сматрамо да са њихове стране постоји разумијевање економске ситуацији. Оно са чиме нисмо задовољни је што је у случају Закона о раду код њих превладала коалициона стега и нису у пуном капацитету подржали ЗОР. Да би иницијатива са наше стране била успјешна мора постојати спремност цјелокупне политике да нас саслуша и да у случају рјешења која се тичу привреде нема политиканства, коалиција и сличних ствари него потпуни консензус . Ми ћемо у скорој будућности позвати све партије на разговоре и покушати постићи договор да привреда буде на врху свих приоритета тако да ће се иницијатива привредника ускоро видјети, а све политичке партије ће имати могућност да покажу да ли је важнија политичка свађа од развоја привреде.
Када би се морала изабрати једна ствар од оних који највише сметају привређивању у Српској, шта би то било, шта би ваљало поправити?
Највећи проблеми везани за привређивање се налазе у нашим главама, а то су однос према раду и учењу. Ми тренутно имамо нискоакумулативну и технолошки заосталу привреду и без изузетног рада и знања нећемо моћи обезбједити боље плаћена радна мјеста. Задатак Владе је да обезбиједи квалитетан и опремљен школски систем те послати јасну поруку свим дијеловима друштва да морамо више радити. Такође треба покушати обезбиједити, услове за гринфилд инвестиције, јер путем њих добијамо знање и технологију. Наравно предуслов за све ово је да политика схвати да привреда мора бити на првом мјесту односно да без јаке привреде нема ни РС. Независни смо онолико колико смо финансијски јаки.
Да ли држава наметима попут дупло скупље цијене воде за пословне субјекте небитно од врсте дјелатности, глобом на величину натписа предузећа на сопственом објекту, великим издвајањима на запосленог, кочи или побољшава пословни амбијент?
Ми у принципу и немамо систематски развијен пословни амбијент него је све ствар стихије и импровизације односно узима се колико коме треба и колико се може узети. У прошлости смо кроз разговоре и преговоре поравили доста ствари који су сметали привреди али и даље не видимо спремност да се до краја уђе у смањење непотребних намета и беспотребних бирократских процедура са којима се свакодневно сусрећемо. То је само знак неспремности бирократије да схвати значај привреде. Врло често сам у ситуацији да видим да бирократија ”минира ” договоре Владе и послодаваца те се понекад питам ко уопште упраља у овој држави.
Активни сте на друштвеној мрежи твитер, и поред вас ту је још неколико власника приватних предузећа у Српској (да не кажемо – бизнисмена). Шта вас је мотивисало на овакав вид комуникације?
Твитер је врло интересантно мјесто гдје кроз кратке реченице имаш могућност да пошаљеш неку поруку и истовремено будеш ”оцијењен” од неке заједнице. Мислим да је за свакога врло интересантно провјерити шта о његовим ставовима неко други мисли што у реалном животу није баш лако. Твитер је мјесто дијалога гдје свако на основу реакција других може евентуално кориговати своје ставове. Такође путем твитера имаш могућност добити присталице за неке своје идеје те и на тај начин покушати утицати на позитивне промјене у друштву те ћу тамо остати док буде постојала клима разумијевања.
Ваш ланац пекара користи ћирилицу у својој медијској галантерији и то му ни најмање не смета да буде изразито успјешан. Зашто наши људи бјеже од домаћег и покушавају се претварати да су неко други, чак и у областима гдје је традиција од изузетне важности?
Колико смета или не смета, није доказано, мада нас у Федерацији мало чудно гледају кад се појавимо са “ћириличним возилима.”
То је иначе моја давнашња одлука – да се не стидим свога.
У почетку су ме сви око мене чудно гледали и сматрали да нисам баш сав свој што ме је као чувеног инаџију натјерало да на томе истрајем. Морам рећи да и за мене то није била лака одлука јер стално размишљаш како ће “они други” реаговати на то. Такође смо имали и ружних коментара на наше “понашање” али нисмо одустали. Чак и данас сву робу која иде за Федерацију декларишемо латиницом што значајно компликује организацију производње. Дакле, није лако остати свој али се треба борити да се не буде срамота бити свој.
